neverovatno je koliko je nekad teško doneti odluku u kojem pravcu da se nastavi kretanje.. izgubiš cilj, izgubiš svest o sadašnjosti kao kapi nekog budućeg okeana, u glavi ti se pomešaju neki daleki glasovi sa zvucima koji dopiru iz neke prevelike blizine, ne čuješ više ni samog sebe, kao po vetru pokušavaš da preneseš neke reči nekom tamo na drugom brdu a one naravno tamo ne dopiru..

naravno. kažeš. danas je tome kraj. danas sve prestaje. kao posle peščane oluje pustinja je promenila svoje lice, gledaškrajolik kao da ga vidiš po prvi put. ne možeš spasiti sve ratnike, neke moraš ostaviti da poginu na bojnom polju.. možda će postati mudriji u idućem životu..

šta god. sve zabrane, svi uslovi, sve kontrole, zahtevi, sve to otpada.. sada.. priznaješ, ostaće ti baš dosta energije za neke druge stvari.. nisi još siguran koje su ali znaš, doći će. moraju doći.

da bi se spasao. da bi stavio tačku na jedno ludilo, na jednu groznicu koja je buktala previše dugo.

neka bude. nisi još sposoban da staneš na sopstvene noge ali pridižeš se. gledaš. upijaš tišinu svakom ćelijom napaćenog bića.. tišinu unutra, spolja..

"gde samo ljudi crpu toliku snagu da mogu patiti", što bi rekao Gorki..

tek kada pustiš da se svemir okreće svojom silinom, shvatiš koliko si se čvrsto držao za neke nevidljive i nepostojeće uzde misleći da upravljaš nečim što si svojim životom zvao, a što, to vidiš sada, nikada nije ni pripadalo tebi..

ee.. upravo to se pitam ovih dana jer, u godinama u kojima jesam, i situaciji kakvoj jesam, primorana sam da, nakon 8 godina škole i 10 godina prakse uložene u jednu karijeru, donesem sledeću odluku tj napravim izbor: ili ću da zadržim zanimanje a menjam državu, ili ću da zadržim državu a menjam zanimanje.

sama pomisao na ponovno seljenje, na ponovo neizvestan život i kretanje iz početka, učenje o nekom drugom narodu, pravilima igre, nalaženju stana, svega što adresa sobom nosi itd, ufffff... ne da mi se.

ne mogu to još jednom ni sama.

tako da, zapravo i nemam puno izbora. pre dva meseca krenula sam u školicu!! jbt. školica koju sam izabrala, nakon ove junačke pogibije arhitekture i gradjevinske industrije diljem planete, je vezana za - IT sektor.

cenim, ne može da propadne :).

pa, programiranje je u neku ruku takodje kreativno.

jedino što, šta god da napraviš - sve ostaje na ekranu. al dobro, mislim da ću moći da živim sa tim.

ali je osećaj užasno čudan. do skoro sam sve to uzela kao neku zezanciju, da radim nešto da mi prodje vreme dok čekam da se nešto pokrene u oblasti kojom volim da se bavim. istina je da, u medjuvremenu je još troje kolega i koleginica dobilo otkaz, i naša mala firma se od 18 ljudi koliko nas je bilo pre 5 godina, svela na jednu devojku koja radi tri dana nedeljno. iskreno, nisam sigurna ni šta ona radi jer, novih projekata nema, a stari su ili završeni ili odloženi. do daljnjeg. iz naravno finansijskih razloga.

već 7 meseci sam na socijali. shvatila sam da bolje tu skoro biti neće. i da moram da prelomim.

knjige za državni ispit iz arhitekture sam stavila na stranu, danas idem da razgovaram sa mentorkom i da pomerim sve to za (još) jednu godinu.

u kojoj cu da se posvetim ovome i nadam se, uspeti da se zaposlim. ne znam šta drugo. ne znam ni da li ovo.

kako god zvučalo ovo čudno, značilo bi mi kada bih mogla da porazgovaram sa mamom, ona bi mi dala neki dobar savet sigurna sam. al, nje nema, tako da..

nema ni nekog savetnika za profesije niti bilo šta u tom smislu, čak, ni razgovor sa ženom na birou nije puno pomogao osim što mi je rekla, na moju opasku da je i 80ih bila kriza i da je trebalo oko 8 godina da se arhitektura oporavi, ona primetila da ali tada ta kriza nije ni bila zasnovana na krahu gradjevinske industrije kao što ova jeste. and that's a fer point, moram da priznam.

tako da, nema svrhe ostajati u depresiji i u bedaku. a depresivno jeste da gore biti ne može. svesna sam da ima klinaca od 15, 16 godina koji u ovoj oblasti već znaju više od mene. ali šta je alternativa?

za poslove tipa konobarica, recepcionarka i slično kažu mi da sam previše školovana i da ne mogu da me plate. missim, kakav paradox jbt, ja sam nezaposlena a ne previše školovana.

i tako. cenim da ću sa firmom takodje ovih dana da raskrstim, uzmem otpremninu i pozdravim se, da zatvorim ta vrata iza sebe, kažem hvala, lepo smo se družili, bilo je naporno ali i zabavno, možda se vidimo nekad u nekoj alternativnoj budućnosti.

i? počnem da otvaram nova. nadam se da, kad budem ovde kuckala za kojih godinu dana, imaću nešto novo i lepo da vam kažem ;).

 so help me god!!!!

ps. a sitnim slovcima onako ispod svega:

i'm scareeeeed :d)))!!!!

<3 vas 2m

.. no other words at this moment..

broken..... totally.....

danas, od 13 do 15 na svecanoj ceremoniji ovo ce postati i moja himna :)

popijte u to ime :) - kuca casti :)

e da.. i onda, učiniš još jedan korak, još jedan razgovor u kojem ti prizna sve ono što si već znala, za sve ove prethodne mesece.. i nešto u tebi se slomije, i kažeš mu da je kraj, da od sutra na neko vreme ne želiš ni da razgovaraš sa njim, da ćeš biti neko vreme zatvorena u svojoj sobi, da ne želiš ni da ga vidiš.

te noći, on se prevrće po krevetu, povraća po kupatilu, ujutru dobije visoku temperaturu.. kao po nekom lošem scenariju.. da bi ti spavala staviš one plave čepiće u uši, pa ipak čuješ.. on dolazi kod tebe govori ti da sve to nema veze sa tim što oseća prema tebi, da mu je žao, da shvata (hahah) ti kažeš da je i tebi žao ali da ako nema ništa više istinski i faktualno da ti kaže nisi voljna da slušaš. reči su jedno a dela drugo. i ovo potonje se jedino broji.

sutradan ponovo kuca na tvoja vrata, puštaš ga. da razgovarate, pišeš mu - jer ne želiš ni reč da progovoriš, da nemaš šta da kažeš a on ako ima nešto može da kaže saslušaćeš. još jedna priča o tome kako se oseća, kako mu značiš sve u životu, kako ne želi da te izgubi, kako zaslužuješ mnogo bolje, kako je pogrešio, kako se bezobzirno ponašao, kako nije video, pa onda gomila opravdanja, od valjda pre isusa hrista do danas, razumeš ti to sve što je najgore ali te previše oštro boli, pišeš mu da bi htela da budeš sama i da izađe.

on se u dnevnoj sobi ruši na krevet, potpuno bled i u groznici. jbg, nisi bez srca šta god da je uradio ipak je ljudsko biće, zoves doktora, daješ mu toplomer, lekove, pokrivaš. itd.

gledaš, i ne veruješ.

onda ga ostavljaš i ponovo odlaziš. uveče se dovlači u tvoju sobu gde ležiš na krevetu, sklupčana, dišeš još valjda. priča ti. onako u groznici, ne zna ni šta priča ni gde je, trzne se svako malo u polubunilu.

jebote koji mi ovo treba.

kuvaš mu neku supicu, čaj, praviš lemsip pokrivaš ga, kažeš mu da leži tu i da se ne otkriva, brišeš mu peškirom znoj sa čela. kao detetu. nerazumnom.

i zaspiš pored njega. tek tako.

ujutru ustaješ sama, ostavljaš ga da spava. kuvaš kafu, pališ laptop, kuckaš..

ne znam..

rekla si mu, da više ni jednu laž i ni jednu prevaru ni pretvaranje ne možeš da podneseš i da ako se nešto slično dogodi, a znaćeš kao što si i uvek znala, kraj je. dno je dna. nema se dalje. radije sama, pa kako god, znam ja da budem srećna sama sa sobom, nego tako. počev od sad.

.....

ne još jedna šansa, već poslednja..